na putovanju
Kuće u ovom predelu su male. Skoro svaka izgleda trošno i mislim da su neke čak i napuštene. Krave, kao zarobljene u slici sa drvenim okvirom, gledaju na put svojim ogromnim crnim očima. U daljini vidim visoko drvo koje izbija iz krova crkve kao šiljak. Crkva je nedavno okrečena, a krov joj je zelen kao obrastao algama. Talasa se zlatna pšenica. Visoki kukuruzi raširili ruke pa se takmiče sa kućicama. Kraj njih su crna polja. Sve je kao sveska na linije. Izuzetne geometrijske brazde šatiraju kosu Majke Prirode.
Prolazimo kraj nakrivljene žute table ali ne obraćam pažnju na to što je ispisano. Ovo novo selo mi liči na ogromnu livadu. Ne naseljenu i pomalo bajkovitu. Sa obe strane puta je jara. Zabrana stvarnosti da kroči na ćilim tkan dubokim zelenim koncem. Tu i tamo stoji beli pufnasti cvet i izgleda skoro živo. Ali stani! Pa, oni i jesu živi! To su ovčice!
Još jedna žuta mrlja mi proleće pred očima. Kuće su sada veće. Sve su toliko slične, s opet svaka ponaosob lepa na svoj način. Tri psa zavezana za drvo razjareno pokušavaju da se otrgnu sa lanca i napadnu auto.
Kuće se razređuju i odjednom sve nestaje i preda mnom je prva tabla koju čitam jer mi se ovaj sekund čini večan. Sombor. Spuštamo se nizbrdo i kao ogromni zeleni leptiri koji žele da mi uđu u oči i usta, protrčavaju jele- Stara fabrika sa polomljenim prozorima zavejanim paučinom rađa se pred nama. Zatim po prvi put na ovom putovanju vidim ljude. Tu je jedno dete u prljavoj garderobi koje sedi na izlizanim šipkama. Kraj njega je bunar koji je progutao mnoge prve poljupce i suze. Sa desne strane je grupica starijih gospođa koje se smeškaju i čekaju da kupe voće iz dvorišta na čijoj kapiji piše: „Sveže dinje i lubenice!“
Sve je tako mirno i ja sam prosto preplavljena životom. Sombor je grad koji živi uz tebe. Stojim i udišem ovaj vazduh. Drugačiji je. Kad bih ga samo mogla zarobiti i poneti sa sobom. Žmurim i čini mi se da čujem nečije otkucaje srca. Zadržavam dah i sada sam sigurna. Čujem kako grad diše.