trka
Svaka devojčica ima san. Nije važno da li se on ostvari ili ne. Vno je da je on tu. Nešto za čime težiš. Nešto tšto te tera da ustaneš kad padneš i da digneš glavu i nasmešiš se čak i kad ti nije do toga. Kad odrastemo veoma je žalosno videti da se često taj san zaboravi ali najteže je shvatiti da više neveruješ u svoj. Ipak oni koji najviše pate su ljudi koji se neusuđuju sanjati jer se boje razočarenja. Koliko god pomisao na neuspeh može biti strašna, moramo sanjati jer strah je zabravo kontrola nad sobom. Propuštamo mnogo ni ne sluteći to. Nekako je život namestio da je pores straha nada a pored tuge sreća. Često sam želela da prestanem da težim za nečim boljim ali pomisao na to da gde ima jednog, ima i drugog, održala me i gurala.
Ceo život je kao trka. Krenemo svi zajedno, sa više ili manje prednosti ali nekako podjednaki. Trčiš i nestaje ti snage i pnekad padneš ali znaš da ako ne ustaneš drugi će te prestići te nastaviš dalje. Pored tebe neki se povrede i više ih nevidiš. U nekim delovima staze je tako usko da samo nekoliko vas može proći a ostali padnu u bezdan. Svako želi zlatnu medalju ali linije cilja nisu svima na istom mestu. Tebi nije važno kuda drugi trče. Ti si kao i skoro uvek u životu, sam. Trebamo biti zahvalni ako istrajemo do kraja jer zlatna medalja na grudima je možda i više nego štosmo ikada sanjali!