moje price

Znate onaj osećaj treperenja u grudima? Ja nisam znala do sada. Čula sam kako ga drugi opisuju ali mislila sam da su to sentimentalne gluposti zaljubljenih. Ja nisam zaljubljena ali osećam ga. Svi veliki koraci obično krenu koračanjem jer ti se ide šetati ali jednom kreneš trčati i sve je kako treba i shvatiš zašto je sve tu gde je. Sve dobije smisao. San ti se ostvari. Možda je varka ali moji osećaji ne lažu. Ovo je nešto veliko. Nešto možda i veće od mene ali ponuda je tu i nikad neću znati ako ne pokušam. Ja jednostavano nisam osoba koja može trpeti neznanje i neizvesnost. Ja ne želim da se pitam do kraja života šta ako......? Ja moram da znam. Uvek sam imala situaciju pod kontrolom a ova mene kontroliše i ja u opšte nisam uplašena. Lepo je znati da je sudbona tu i da je ne mogu ni promeniti ni zaustaviti. Jednostavno se prepuštam otvorenih očiju i oprezna ali najvažnije sretna. Moja šansa je stigla. Ako je samo jedna, ja je neću propustiti!

Trajao je rat. Svi odrasli su bili nervozni, tužnii makoliko oni to odbija li priunati, uplašeni. Bila sam tek dete sa svojih devet godina a već sam zaboravila akko mi je otac izgledao. U našoj kući bio je bezbedan podrum gde se sakrivao skoro ceo komšiluk. Da bi mi skrenula misli sa razarajućih zvukova i vazdušnih vibracija koje su ljuljale čak i staro pozorište u centru grada, mama mi je govorila da brojim zvezde. Gledala sam kroz jednu rupicu u prozorskom staklu koja nije bila prekrivena ćebetom. Znala sam ih brojati satima dok me vrat i glava nisu počeli boleti. Nekad sam znala razlikovati sazvežđa. Danas sam već zaboravila ali tada sam osećala da mi je nebo više dom no zemlja. Tamo nije bilo bombi. Nije bilo oružja. Samo mir i tišina. Samo milioni sjajnih iskrica koje lebde kau u vodi. Nedohvatljive i daleko zaštićene od strahota koje čine monstrumi na Zemlji. Kakvi su to u opđte bili ljudi? Da li su i bili ljudi? Doživela sam videti kako mi najbolji drug piostaje siroče. Doživela sam da sahranim dve drugarice u zadnjem dvorištu jer je groblje bilo suviše otvorena meta. Deca suprestala da se smeše. Oči su im izgledale izgubljeno kako da gledaju u nešto daleko a zenice su bile krupne i kao da su svakim danom tonule dublje i dublje u suze koje su skoro neprestalno klizile. Stari ljudi su postali toliko bolesni da se nisu dizali sa prljavih dušeka već smrdljivih od znoja i bacila. Voda je bila mutna i bela kako kreč. Jeli smo suv hleb. Ja sam bila jedna od retkih srećnica koja je preživela. Kako, ni dan danas ne mogu sebi objasniti. Možda su me ipak spasile zvezde.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Kuće u ovom predelu su male. Skoro svaka izgleda trošno i mislim da su neke čak i napuštene. Krave, kao zarobljene u slici sa drvenim okvirom, gledaju na put svojim ogromnim crnim očima. U daljini vidim visoko drvo koje izbija iz krova crkve kao šiljak. Crkva je nedavno okrečena, a krov joj je zelen kao obrastao algama. Talasa se zlatna pšenica. Visoki kukuruzi raširili ruke pa se takmiče sa kućicama. Kraj njih su crna polja. Sve je kao sveska na linije. Izuzetne geometrijske brazde šatiraju kosu Majke Prirode.

Prolazimo kraj nakrivljene žute table ali ne obraćam pažnju na to što je ispisano. Ovo novo selo mi liči na ogromnu livadu. Ne naseljenu i pomalo bajkovitu. Sa obe strane puta je jara. Zabrana stvarnosti da kroči na ćilim tkan dubokim zelenim koncem. Tu i tamo stoji beli pufnasti cvet i izgleda skoro živo. Ali stani! Pa, oni i jesu živi! To su ovčice!

Još jedna žuta mrlja mi proleće pred očima. Kuće su sada veće. Sve su toliko slične, s opet svaka ponaosob lepa na svoj način. Tri psa zavezana za drvo razjareno pokušavaju da se otrgnu sa lanca i napadnu auto.

Kuće se razređuju i odjednom sve nestaje i preda mnom je prva tabla koju čitam jer mi se ovaj sekund čini večan. Sombor. Spuštamo se nizbrdo i kao ogromni zeleni leptiri koji žele da mi uđu u oči i usta, protrčavaju jele- Stara fabrika sa polomljenim prozorima zavejanim paučinom rađa se pred nama. Zatim po prvi put na ovom putovanju vidim ljude. Tu je jedno dete u prljavoj garderobi koje sedi na izlizanim šipkama. Kraj njega je bunar koji je progutao mnoge prve poljupce i suze. Sa desne strane je grupica starijih gospođa koje se smeškaju i čekaju da kupe voće iz dvorišta na čijoj kapiji piše: „Sveže dinje i lubenice!“

Sve je tako mirno i ja sam prosto preplavljena životom. Sombor je grad koji živi uz tebe. Stojim i udišem ovaj vazduh. Drugačiji je. Kad bih ga samo mogla zarobiti i poneti sa sobom. Žmurim i čini mi se da čujem nečije otkucaje srca. Zadržavam dah i sada sam sigurna. Čujem kako grad diše.

 

Poznavala sam davno jednu ženu. Zvala se Merolin. Rekli su mi da je se klonim. Bila je ozloglašena u našem komšiluku ali nisamznala zašto. Uvek je nosila veoma kratke suknje ili jako uske farmerice i šorceve.Majice su joj bile duboko dekoltirane i bez leđa. Ujutru je dolazila u najveću i najlepšu kuću u ovom delu grada. Tamo je živeo neki bogataš kog ja u životu nisam videla. Uveče je odlazila uglavnom razmazane šminke i ukaljane garderob. Jednog dana slućajno sam se zatekla na ulici kad je prolazila. Bila je posrtala jer joj je napukla visoka crvena štikl. Ne znam koji me je vrag gurnuo da je pratim ali osetila sam da moram. Hodale smo dugo. Ulice su bile prazne. Samo je odzvanjanje štikli remetilo savršen mir i obijalo se o zidove kao bumerang. Sela je na beton. Sela sam pored nje. Po prvi put me primetila. Samo mi se osmehnula. Nije rekla ništa. Počela je da plače. Nije stajala. Plakala je i plakala. Gledala sam joj lice. Na njemu nije bilo ni trunke zla. Bilo je to lice mučenika. Nekog ko je razočaran i besmoćan. Išutan oštrim cipelama života. Čula sam škripanje kočnica trkačkog auta. Ispred nas je stao Crveni Ferrari. Ustala je. Stala ispred mene tako da se nisam videla i ušla u auto. Odvezli su se. Ja sam ostala nekoliko sekundi i onda čula vrisak i pucanj. Sakrila sam se iza kontejnera. Crveni Ferrari se vratio i odjurio negde. Potrčala sam u ulicu odakle su se vratili i videla Merolin. Hladnu i bledu na pločniku u lokvi krvi, Bila je nepomiča. Bila je mrtva. Izgledala je kao anđeo sa tom njenom plavom kosom i ružičastim svetlim karminom. Otrčala sam kući i nisam rekla ništa. Sutra u novinama je osvanula vest:"Ubijena Prostitutka". Nisam znala šta to znači ali znala sam jedno. Merolin više nije dolazila u kuću bogataša i mislila sam da sam odvratna osoba misleći da joj je i bolje što je mrtva. Sad uviđam da sam samo bila u pravu.

Ušla sam u prosoriju gde su me domarice uputile. Zgrada gimnazije koju sam nekada jako davno pohađala izgledala je veoma nepoznato i drugačije. Na sali za fizičko i dalje su stajala izlizana teška bela vrata. Sa mukom sam ih gurnula. Nisam bila spremna za ono što ću ugledati. Hiljadu nasmejanih, mladih ljudi u svojim baletankama i opremi. Bez mržnje i bez napetosti koju si na drugim audicijama mogao opipati. Niko ovde nije bio da bi jedan drugome oduzeo ulogu. Svi su oni došli da bi jednostavno plesali. Nekad sam i ja bila takva. Dolazila sam na audicije samo da bi mogla pokretom izraziti svoje osećaje, samo da bi prenela nešto prelepo u meni i na druge. Postala sam tužna. Šta mi se to dogodilo? Kada sam postala osoba koju sada vidim u ogledalu. Osoba koja savršeno skoro mašinski izvodi pokrete. Osoba koja se oseća toliko ne savršeno zbog svog savršenstva. Kad sam bila mlađa ja sam plesala jer je to bilo moje sredstvo i način da letim. Da se osećam slobodno i da shvatim koliko su zvezde blizu. Onda sam dobila prokletu glavnu ulogu Daliane u isto imenoj predstavi. Imala sam fantastičnog partnera. Vežbali smo i uživali. Sala nam je postala dom. Baletanke skoro i da nismo izuvali. Došli smo na generalnu probu i odigrali svoj deo puni elana i sa osmehom. Svet je bio pokoren pred nama, činilo nam se. Onda je sve stalo i sve što smo gradili se srušilo dok si trepnuo. Glavni režiser je dreknuo i samo se izderao na nas. Rekao je da to što mi radimo nije igranje. Ubio je svaku nadu i želju u nama i naterao nas da vežbamo danonoćno iste stvari. Te kobne pete noći. Kada smo po devedeseti put rutinski uradili dizanje, pali smo. Ja sam slomila nogu, moj partner je izvrnuo članak. Nijedno od nas nije moglo igrati ali on nas je terao da ustanemo i zajapuren kao da će eksplodirati pretio nam pogledom hladnokrvnog ubice. Jedva smo se podigli sa poda i pobegli u bolnicu. Na premieri su igrale zamene au meni se nešto slomilo. Trudila sam se kao niko do tada. Bila sam jedna od najboljih. Prsti na nogama su mi krvarili, modrice bile svuda po telu a moje ime nije bilo ni najednom plakatu. Posle toga nisam igrala tri godine. Onda sam se vratila. Postigla sam vrhunac i slavu pod nadimkom "Balerina koja ne greši". Ja to nisam žeela. Ja sam želela grešiti jer je to bio dokaz da sam i dalje čovek. Da sam i dalje umetnik. Danas na ovoj audiciji puštaju pesmu uz koju sam napravilea svoje prve baletske korake pre trideset godina. Ona me obuzima i u ogledalu vidim devojku koja samo plaše. Ništa joj više nije važno, samo da plaše. Svet oko nje je nestao i onda vidim njeno lice. To u ogledalu, to sam ja. Balerina koja greši.

Svaka devojčica ima san. Nije važno da li se on ostvari ili ne. Vno je da je on tu. Nešto za čime težiš. Nešto tšto te tera da ustaneš kad padneš i da digneš glavu i nasmešiš se čak i kad ti nije do toga. Kad odrastemo veoma je žalosno videti da se često taj san zaboravi ali najteže je shvatiti da više neveruješ u svoj. Ipak oni koji najviše pate su ljudi koji se neusuđuju sanjati jer se boje razočarenja. Koliko god pomisao na neuspeh može biti strašna, moramo sanjati jer strah je zabravo kontrola nad sobom. Propuštamo mnogo ni ne sluteći to. Nekako je život namestio da je pores straha nada a pored tuge sreća. Često sam želela da prestanem da težim za nečim boljim ali pomisao na to da gde ima jednog, ima i drugog, održala me i gurala. 

Ceo život je kao trka. Krenemo svi zajedno, sa više ili manje prednosti ali nekako podjednaki. Trčiš i nestaje ti snage i pnekad padneš ali znaš da ako ne ustaneš drugi će te prestići te nastaviš dalje. Pored tebe neki se povrede i više ih nevidiš. U nekim delovima staze je tako usko da samo nekoliko vas može proći a ostali padnu u bezdan. Svako želi zlatnu medalju ali linije cilja nisu svima na istom mestu. Tebi nije važno kuda drugi trče. Ti si kao i skoro uvek u životu, sam. Trebamo biti zahvalni ako istrajemo do kraja jer zlatna medalja na grudima je možda i više nego štosmo ikada sanjali!

Zaista se ponekad zapitam kuda sve vodi? Ja se kao trudim jer svi kažu da se tako nešto i postiže. Dosad sam slušala ali danas više ne znam šta mi je činiti. Probudila sam se i u glavi mi je odzavanjalo pitanje koje mi je dosadna nećakinja juče na porodičnom okupljanjeu postavila barem petnaest puta: "A zašto?" Na skoro svako njeno pitanje sam imala odgovor ali kad me je pitala zašto živim svoj život kako ga živim kao grom da me je udario. Oko mene je pala tama. Kasnije su mi rekli da sam pala u nesvest ali ja sam samo razmišljala o svom životu. U stvari slike su mi letele nad očima. Prvo scena iz detinstva kada je mama ruku krvavih jer se isekla na razbijenu čašu koju je moj otac bacio molila tog gada da ostane i kad je on samo pogledao mene i sestru i zalupio vratima te se više nikad nije vratio. Druga scena je bila moja matura. Stojim sa pohvalom za najboljeg šaka generacije u rukama i pričam govor koji sam smišljala meseci, drugoj deci zaista se nedajući da ćr ih nadahnuti i zatim kada izgovorim poslednju veliku misao i svi mi tapšu, ja prelećem pogledom publiku i vidim svoju majku kako nagnuta u stranu pije liker iz boce, krišom da je niko ne vidi. Opet mrkli mrak i tama aonda samo tihi zvuci jecanja koji kao da mi se približavaju i postaju jasni a onda vidim sebe kako sedim na jeftinim žutim bolničkim stolicama zagrlivši potpuno izbezumnjenu sestru i pokušavajući da budem razumna i odrasla kako bi to činila naša majka jer moram zauzeti njeno mesto sad kad je više nema i sećam se osećaja potpunog lažnjaka jer bila sam tek dete koje je moralo veoma uverljivo glumiti nešto što ni samo nije znalo kako. Onda mi je u glavu uletela slika u koju sam buljila satima u čekaonici pokušavajući da smognem hrabrost i pogledam u test koji mi je medicinska sestra pružila u ordinaciji ginekologa. Onda su me zalili vodom i ja sam ustala i otišla kući pa se bacila na krevet i buljila u plafon. U prazno. To sam činila od kad znam za sebe. Ta čistina je bila moja sigurna soba. Mesto gde se uvek mogu sakriti i otići. Moje utočište. Kao i svaki put, smirilo me. Sad kad je svanulo jutro mislim da zaista neču otiči na posao. Mislim da ću danas po prvi put u životu uraditi nešto samo za sebe. Danas idem u banku i otvaram svoju firmu. Danas je prvi dan u mom životu, koji će biti samo moj.