moje price

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Bila sam mala i nisam shvatala. Nije me sramota priznati jer mislim da je moja majka učinila veliku grešku ne objasnivši mi, sasvim nesvesno, potpuno dobronamerno i zaslepljepljina željom da mene zaštiti od svega. Da. Moj otac bio je pijanac i jeste bio neveran mojoj majci. Zato mi i nije jasno kako i dan danas tvrdi da je bio dobar čovek. Doktori su rekli da se moja majka i dan danas boji mog oca i da zato ne sme priznati prvo ni sebi, a ni drugima. Rekli su da će to možda biti večna posledica i da se ona jednim delom nikad neće suočiti sa istinom. Ja u to, ni tada ni sada, ne verujem. Mnogo toga sam viđala na licu moje majke. Videla sam hladan pogled koji je ispratio crvenu ružu toliko sporo ispuštajući je u duboki crni rov. Videla sam malu iskru sreće koja titra u uglu usana kada je prvi put uzela u naručje mog tek rođenog brata. Videla sam suze, gorde suze, prolivene kada su nas isterali iz stana zbog tamne kože, ali najviše od svega videla sam ponos i snagu. Na licu moje majke nikada nisam videla strah. Tamne oči bile su izrazito krupne. Mada su nas često gledali kao da nismo vredni pogleda, kao da smo neki niži sloj, možda čak i ne ljudi sa osećanjem, i oni najkvarniji su skretali pogled, i ućutali bi uhvativši prekor koji je sevao i kojim je prostreljivala svojim očima. Baš zato znam da se ona nije bojala. Gledajući nju ponekad sam se uhvatila u sumnji da li je moj otac zaista bio dobar čovek? Niko me neće ubediti da se ta žena koja je odgojila dvoje dece bez ikakve pomoći, i potpuno napuštena i ostavljena sama, bojala. Ona se nije bojala.

Nema ništa bolje nego kada posle napornog dana na faksu, već umorna i gladna, jedva stojim na nogama, uđem u stan i zateknem se u lokvi vode koja curi iz kupatila. Bacam torbu i otvaram vrata. Veš-mašina izgleda očajno. Odmah zovem majstora i dok čekam da se neko javi sa druge strane žice, buljim u okruglo staklo i vrištim. Izbezumnjena otvaram mašinu i padam na kolena toliko sam besna da padsam na kolena i plačem. Moja nova haljina zbog koje sam radila duplu smenu dva meseca u plesnoj školi, je uništena. U međuvremenu neko se javio u servisu i ljubazno me izgovara napamet naučenu frazu:"Dobili ste Vojić-mašin. Kako vam mogu pomoći?" Potpuno mi je prekipelo i samo vičem u slušalicu:"Kad budeš imala zara orginal haljinu viška javi mi se!!!" I poklapam slušalicu. Sekund kasnije zvoni mi telefon. Javljam se:"E, ćao! Ovde Tanja Mislila sam da navratim danas popodne da mi pokažeš onu fantastičnu novu haljinu. Šta misliš da,..." Poklapam slušalicu što pre mogu da se ne bih nekontrolisano izderala na svoju najbolju drugaricu. Čujem neki prasak iz kuhinje. Utrčavam i zatičem moju mačku Meri ispred razbijenog akvarijuma kako ponosno drži ljigavu mrtvu ribu u ustima. Da li može još nešto krenuti naopakao. Zvono se oglašava. Otvaram vrata i ne verujem svojim očima. Na dovratku stoji neverovatno zgodan momak tamne kose i mišićavih udova."Ćao! Ja sam Marko. Novi komšija. čuo sam da se nešto razbilo. Treba pomoć?" Njegov glas je toliko dubok i snažan da imam osećaj da me protresao toliko da ću da padnem u nesvest. Brzo nabacujem osmeh i zauzimam pozu koja mi ističe noge u danas obučenoj(KAO DA JE BOG ZNAO ŠTA ĆE SE DESITI) najužoj mogućoj trenerci i ispravljam se tako da mi se sportska majica podiže iznad pupka:"Pa zapravo jesam u maloj nevolji. Ako ti nije teško, dobro bi mi došla muška ruka. On ulazi i da nedužim priču danas imam dejt sa njim. Jeste da neću nositi haljinu ali mislim da ću se snaći. U svemu lošem nešto dobro, kaže poslovica. Izgleda da u tim starim mudrostima i i ma nečega!!!